Je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih do­ga­đa­ja u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji u pe­ri­o­du do 1980. go­di­ne bi­lo je no­še­nje šta­fe­te mla­do­sti i nje­na pre­da­ja Jo­si­pu Bro­zu na nje­gov ro­đen­dan, 25. ma­ja, na ma­sov­noj sve­ča­no­sti na sta­di­o­nu JNA, u pri­su­stvu ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da gra­đa­na i pred TV ka­me­ra­ma. Ovu pa­li­cu ko­ja je bi­la „iz­raz lju­ba­vi mla­de ge­ne­ra­ci­je pre­ma Ti­tu“ i ko­ja je na svom pu­tu do Be­o­gra­da pro­la­zi­la sko­ro či­ta­vom Ju­go­sla­vi­jom – od Var­da­ra pa do Tri­gla­va, no­si­li su mla­di, mu­škar­ci i dje­voj­ke svih stru­ka, za­ni­ma­nja i na­rod­no­sti – po­ljo­pri­vred­ni­ci, uče­ni­ci, stu­den­ti, me­ta­la­ci, voj­ni­ci i po­li­caj­ci i nji­ho­ve star­je­ši­ne. Da je taj do­ga­đaj pre­ra­stao u kult, go­vo­ri i po­da­tak da je u jed­nom tre­nut­ku do­šlo do „po­pla­ve“ lo­kal­nih šta­fe­ta i da ih je iz­ra­đe­no i no­še­no oko 20.000 ko­ma­da. Je­di­no je sa­ve­zna šta­fe­ta pre­da­va­na Ti­tu, dok su osta­le, lo­kal­ne, no­še­ne u isto vri­je­me ka­da i sa­ve­zna, uglav­nom uru­či­va­ne lo­kal­nom op­štin­skom ru­ko­vod­stvu.
Ide­ja za iz­ra­du šta­fet­ne pa­li­ce po­te­kla je 1945. go­di­ne od omla­di­ne Kra­gu­jev­ca. Već pr­ve go­di­ne šta­fe­tu je no­si­lo 12.500 mla­dih lju­di ko­ji su, ša­lju­ći po­zdra­ve Jo­si­pu Bro­zu za nje­gov ro­đen­dan, pre­tr­ča­li 9.000 ki­lo­me­ta­ra. Pr­vu šta­fe­tu mla­do­sti Ti­to je pri­mio u Za­gre­bu, a za­tim, sve do 1956. go­di­ne, pri­mao ih je pred Be­lim dvo­rom u Be­o­gra­du, na­kon sve­ča­nog do­če­ka šta­fe­te na Tr­gu re­pu­bli­ke. Na Ti­to­vu ini­ci­ja­ti­vu 1957. go­di­ne taj do­ga­đaj je pro­gla­šen za Dan mla­do­sti, pa se šta­fe­ta uru­či­va­la na ve­li­čan­stve­nom sle­tu mla­do­sti na sta­di­o­nu JNA.
Na Dan mla­do­sti, 25. ma­ja 1961. go­di­ne, da­kle pri­je 54 go­di­ne, šta­fe­tu je Jo­si­pu Bro­zu, na sle­tu na sta­di­o­nu JNA u Be­o­gra­du pre­dao Uži­ča­nin Slo­bo­dan Jo­va­no­vić, ta­da dva­de­se­to­go­di­šnjak, mlad i ener­gi­čan rad­nik u Pred­u­ze­ću „Pr­vi par­ti­zan“. Ni­je on ta­da slu­čaj­no oda­bran za no­si­o­ca šta­fe­te mla­do­sti. U ovom gra­du se, 4. ju­la 1961. go­di­ne, odr­ža­va­la cen­tral­na pro­sla­va Da­na bor­ca. Sla­vi­la se dva­de­se­to­go­di­šnji­ca po­čet­ka bor­be pro­tiv oku­pa­to­ra ko­ju su po­ve­le par­ti­zan­ske je­di­ni­ce oku­plje­ne oko KPJ. Bi­la je to jed­na od naj­ve­ćih pro­sla­va u isto­ri­ji no­ve Ju­go­sla­vi­je. Za tu pri­li­ku za­vr­še­na je grad­nja Tr­ga par­ti­za­na u Uži­cu i okol­nih stam­be­nih zgra­da sa ne­ko­li­ko sto­ti­na sta­no­va ko­ji su opre­mlje­ni za pri­hvat go­sti­ju iz či­ta­ve ze­mlje. U Uži­cu je čak or­ga­ni­zo­va­na i sa­ve­zna rad­na ak­ci­ja sa za­dat­kom da se no­vo­i­zgra­đe­ni objek­ti na Tr­gu par­ti­za­na do­ve­du u pot­pu­ni red.
Ti­to je do­šao u Uži­ce „pla­vim vo­zom“, ali „Ći­rom“, uza­nim ko­lo­si­je­kom pre­ko Gor­njeg Mi­la­nov­ca, Čač­ka i Po­že­ge. Ta­da je ot­kri­ven i nje­gov spo­me­nik na Tr­gu par­ti­za­na, rad hr­vat­skog umjet­ni­ka Fra­na Kr­ši­ni­ća, ko­ji je tri de­ce­ni­je ka­sni­je uklo­njen i smje­šten u dvo­ri­šte Na­rod­nog mu­ze­ja u Uži­cu. U pri­grad­skom na­se­lju Kr­ča­go­vo iz­gra­đe­na je za tu pri­li­ku cen­tral­na tri­bi­na is­pred ko­je se 4. ju­la 1961. oku­pi­lo oko 200.000 gra­đa­na. Na tri­bi­ni su se na­la­zi­le naj­i­stak­nu­ti­je lič­no­sti ta­da­šnje Ju­go­sla­vi­je, a na mi­tin­gu je go­vo­rio Jo­sip Broz Ti­to.
Re­por­ter li­sta „Dan“ bio je u po­sje­ti Slo­bo­da­nu Jo­va­no­vi­ću, ti­hom i ne­na­me­tlji­vom pen­zi­o­ne­ru i pi­tao ga ka­ko je iza­bran da te 1961. pre­da Ti­tu šta­fe­tu.
– Tre­ba­lo je da to bu­de omla­di­nac iz Ti­to­vog Uži­ca, i da bu­de vr­šnjak re­vo­lu­ci­je. Moj otac Si­mo, obu­ćar­ski rad­nik, po­gi­nuo je na Ka­di­nja­či, a se­stra Mi­le­sa je iz gim­na­zi­je oti­šla u rat. Da­kle, taj omla­di­nac ko­ji na sta­di­o­nu no­si šta­fe­tu, i pre­da­je je Ti­tu, bio je par­ti­zan­sko di­je­te. U Be­o­grad, u Cen­tral­ni ko­mi­tet na­rod­ne omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je, upu­će­na su tri pred­lo­ga, ali su od­lu­či­le te okol­no­sti. To je bio osnov­ni mo­tiv u iz­bo­ru – pri­ča Slo­bo­dan Jo­va­no­vić, do­da­ju­ći da je on ta­da ra­dio kao me­ta­lo­stru­gar u Na­men­skoj u pred­u­ze­ću „Pr­vi par­ti­zan“, i da ga je pred­lo­ži­la omla­din­ska or­ga­ni­za­ci­ja.
Slo­bo­da­nov otac je imao obu­ćar­sku rad­nju u Uži­cu sa pet-šest rad­ni­ka i svi su bi­li čla­no­vi Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je. Prak­tič­no, ka­že Slo­bo­dan, to je bi­la par­tij­ska će­li­ja, pa je iz­bor za no­si­o­ca šta­fe­te shva­tio i kao pri­zna­nje či­ta­voj po­ro­di­ci i oče­vim rad­ni­ci­ma. I on je, kao omla­di­nac, bio ak­ti­van u „Pr­vom par­ti­za­nu“, pa su ga svi po­dr­ža­li u kan­di­da­tu­ri za no­si­o­ca šta­fe­te. U pr­vi mah, ka­da mu je sa­op­šte­no da će on Ti­tu pre­da­ti šta­fe­tu, ni­je znao ka­ko da re­a­gu­je. Za Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća to je bi­lo ne­što sa­svim ne­stvar­no.
– Oba­vi­je­šten sam 15 da­na pri­je sle­ta, i od­mah su me po­sla­li u Be­o­grad, u CK omla­di­ne, na pri­pre­me. Na­u­čio sam na­pa­met tekst na jed­noj ku­ca­noj stra­ni ko­ji tre­ba da iz­go­vo­rim, ali na ge­ne­ral­noj pro­bi, dan ra­ni­je, kik­sao sam. Us­tr­čao sam sta­zom od trav­na­tog te­re­na do sve­ča­ne lo­že, ali ka­da je tre­ba­lo da iz­go­vo­rim tekst, valj­da od uz­bu­đe­nja, za­bo­ra­vio sam ga. Ni ri­ječ ni­sam pro­go­vo­rio, u tom tre­nut­ku film mi se pre­ki­nuo. Svi su me hra­bri­li, pri­ča­li da će sju­tra bi­ti bo­lje, i ta­ko je i bi­lo. Pri­mio sam u ru­ke šta­fe­tu ko­ja je na­kon ula­ska na sta­di­on pr­vo no­še­na atlet­skom sta­zom, kre­nuo sam vi­se­ćim mo­stom u bi­je­loj gim­na­stič­koj odje­ći, i za­u­sta­vio se na ma­lom pla­tou is­pred Ti­ta. Tre­ba­lo je – pri­ča Slo­bo­dan – da sto­jim je­dan mi­nut, ka­ko bih se iz­du­vao, ali on­da po­mi­slim: „Ti­to sto­ji i če­ka, svi če­ka­ju. I po­sli­je de­se­tak se­kun­di uzmem va­zduh i poč­nem. Stra­ha i tre­me je ne­sta­lo, i tekst sam iz­go­vo­rio bez za­sto­ja i bez ika­kve gre­ške.”
Ti­to je pri­mio šta­fe­tu iz ru­ku Uži­ča­ni­na Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća, sa­slu­šao nje­go­ve po­zdrav­ne ri­je­či u ime mla­dih či­ta­ve Ju­go­sla­vi­je, a za­tim se na­geo, za­gr­lio ga, pri­vu­kao se­bi i po­lju­bio. Slo­bo­dan se vra­tio na­zad, na te­ren, gde ga je sa bu­ke­tom nar­ci­sa če­ka­la užič­ki pr­vo­bo­rac Stan­ka La­ko­vić.
Na pri­je­mu u Be­lom dvo­ru Ti­to je Slo­bo­da­nu Jo­va­no­vi­ću po­klo­nio zla­tan sat sa po­sve­tom, ko­ji i da­nas bes­pre­kor­no ra­di. U me­đu­vre­me­nu, Slo­bo­dan je za­vr­šio Sred­nju teh­nič­ku a za­tim i Vi­šu teh­nič­ku ško­lu, ali je sve do pen­zi­o­ni­sa­nja ostao u Na­men­skoj u „Pr­vom par­ti­za­nu“. Raz­go­va­ra­li smo na Tr­gu par­ti­za­na u Uži­cu, pa ovaj ugled­ni i po­što­va­ni Uži­ča­nin ni­je pro­pu­stio pri­li­ku da pro­ko­men­ta­ri­še i ukla­nja­nje Ti­to­vog spo­me­ni­ka sa tog tr­ga:
– To je po­ku­šaj bri­sa­nja Ti­ta i par­ti­zan­skog po­kre­ta iz isto­ri­je Ju­go­sla­vi­je. Za­što se to ra­di. Ho­će­mo li do­ći u si­tu­a­ci­ju da nam se ne­ke ge­ne­ra­ci­je su­tra pi­ta­ju da li se Ka­di­nja­ča stva­r­no do­go­di­la. Ili je iz­mi­šlje­na.
Šta­fe­tu mla­do­sti su pre­da­va­li Jo­si­pu Bro­zu i is­tak­nu­ti po­je­din­ci. Šta­fe­tu mu je 1965. go­di­ne pre­dao Mi­ro­slav Ce­rar, naj­bo­lji gim­na­sti­čar svih vre­me­na sa pro­sto­ra Ju­go­sla­vi­je, a dvi­je go­di­ne ka­sni­je, 1967, Mi­ka Tri­pa­lo, pred­sjed­nik Cen­tral­nog ko­mi­te­ta na­rod­ne omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je. Do 1979. go­di­ne šta­fe­tu mla­do­sti su u dva na­vra­ta Ti­tu pre­da­li omla­din­ci iz Cr­ne Go­re. Mom­či­lo Kne­že­vić, uče­nik iz Plje­va­lja, pre­dao je šta­fe­tu 1963, a Vje­ra Be­go­vić, stu­dent­ki­nja iz Ti­to­gra­da, pre­da­la je 1975. go­di­ne. Isti­na, u ne­kim do­ku­men­ti­ma se spo­mi­nje da je šta­fe­tu Ti­tu pre­dao i Mi­o­drag Stru­njaš, uče­nik iz Plje­va­lja. Po­sled­nju šta­fe­tu na sta­di­o­nu JNA Ti­tu je, 1979, pre­da­la Sa­nja Hi­se­ni, stu­dent­ki­nja iz Pri­šti­ne. Ka­da je Ti­to pre­mi­nuo, 4. ma­ja 1980. go­di­ne, šta­fe­ta mla­do­sti se za­te­kla na pu­tu po Hr­vat­skoj. Ta­da je pre­ki­nu­la svoj put i po­lo­že­na je na Ti­tov odar u Skup­šti­ni SFRJ u Be­o­gra­du. Od te go­di­ne šta­fe­tu je pri­mao pred­sed­nik omla­di­ne Ju­go­sla­vje.
Ova ma­ni­fe­sta­ci­ja oda­no­sti Jo­si­pu Bro­zu od 1945. do 1957. go­di­ne no­si­la je na­ziv „Ti­to­va šta­fe­ta“, od 1957. do 1980. „Dan mla­do­sti“, a do 1988. „I po­sle Ti­ta – Ti­to“. U tom pe­ri­o­du, 1986, šta­fe­tu mla­do­sti do cen­tral­ne tri­bi­ne na sta­di­o­nu JNA no­si­li su is­ta­ki­nu­ti ju­go­slo­ven­ski ru­ko­me­ta­ši Ve­se­lin Vu­jo­vić i Sve­tla­na Ki­tić. Po­sled­nji slet na sta­di­o­nu JNA odr­žan je 1988. go­di­ne. Za­ni­mlji­vo je da je u or­ga­ni­za­ci­ji Da­na mla­do­sti i ču­ve­nog sle­ta na sta­di­o­nu JNA uče­stvo­vao i po­zna­ti re­di­telj Pa­o­lo Ma­đe­li, i da je 1986. i 1987. go­di­ne pred­sjed­nik ži­ri­ja za oda­bir sce­no­gra­fi­je za ovu sve­ča­nost bi­la Vi­da Og­nje­no­vić. U Mu­ze­ju sa­vre­me­ne umjet­no­sti u Be­o­gra­du da­nas se ču­va 22.000 šta­fet­nih pa­li­ca, za­jed­no sa onim ko­je su uru­či­a­ne Ti­tu, a is­pred sta­di­o­na JNA (da­nas sta­di­o­na FK Par­ti­zan) po­sta­vljen je i bron­za­ni spo­me­nik no­si­o­ci­ma šta­fe­te.
Dan mla­do­sti se da­nas pro­sla­vlja u Sa­ra­je­vu, Tiv­tu, Ku­mrov­cu, No­vom Sa­du, Su­bo­ti­ci i Be­o­gra­du.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić